Antibiotici u namirnicama životinjskog porekla

Da bismo znali kako antibiotici završavaju u hrani moramo odgovoriti na nekoliko pitanja: zašto i kada se upotrebljavaju, u kojim dozama, koliko smeju i ko sme da ih koristi?

Antibiotici imaju značajnu ulogu u lečenju, ali se koriste i u prevenciji različitih bolesti kod domaćih životinja u uslovima intenzivnog uzgoja, pogotovo kod živine, svinja i goveda. Problem je što se antibiotici daju kroz hranu kako bi se smanjio rizik od oboljenja i da bi se pospešio prirast, a ne da se leči bolest koja se javila. Nepridržavanje uputstava za doziranje i trajanje terapije (nepoštovanje karence) može da posle dugotrajne upotrebe rezultira pojavom rezidua i metabolita lekova u mesu i mesnim prerađevinama. Na svu sreću, u našoj praksi ishrane domaćih životinja, izuzev kod intenzivnog uzgoja živine i prasadi (ali su to kategorije koje su malo prisutne na tržištu hrane), skoro da nemamo pojavu ovakve upotrebe antibiotika.

Lečenje u “sopstvenoj režiji” bez veterinara i nabavljanje lekova “ispod tezge” doprinose pojavi proizvoda sa višim nivom nedozvoljenih supstanci na tržištu. Sporadični slučajevi lečenih životinja na tzv. ”prinudnom klanju” su pod nadzorom vet. inspekcije i zabranjeno ih je stavljati u promet. Svakako da i pored svih mera ima zloupotreba, što zbog nemogućnosti da se monitoring sprovede na svakom uzorku, tako i zbog neuređenosti tržišta prometa zivih i zaklanih životinja.

Rezime: antibiotike upotrebljavati samo onda kada su neophodni, proverenog i dozvoljenog porekla, u propisanim dozama i trajanju i uz asistenciju stručnog lica.

Zašto su ostaci antibiotika u hrani opasni po zdravlje ljudi?

Savremena istraživanja pokazuju da 2/3 poznatih antibiotika kod dobrog dela čovečanstva nemaju efekta u lečenju bolesti za koje su oni glavni lek. Ovome su doprineli neadekvatno rukovanje, stalno prisustvo malih količina antibiotika u hrani i stvaranje rezistentnih oblika bakterija koje su neosetljive na klasične tretmane. S toga imamo i pojavu da su do skora lako izlečive bolesti sada postale “bauk” i veliki problem u lečenju, pogotovo u bolničkim uslovima pojavom tzv. ”bolničke bakterije”. Kod senzibilnih osoba unos rezidua može izazvati pojavu raznih alergija, a određeni antibiotici mogu biti mutageni, teratogeni, embriotoksični, genotoksični, pa i kancerogeni (sulfametazin). Rezistentnost se javlja ne samo nepravilnim lečenjem i konzumiranjem hrane u kojoj se nalaze ostaci štetnih materija, već i neadekvatnim rukovanjem, obično od strane medicinskog i veterinarskog osoblja, ali i kontaktom sa lečenom životinjom i rukovanjem sirovim mesom (obradom trupova, pravljenjem mesnih prerađevina…). Zato upotreba antibiotika treba da bude strogo kontrolisana, uz sve bezbednosne mere i kasniji monitoring.

Kako se otkrivaju rezidue u mesu, mleku i prerađevinama?

Svetska zdravstvena organizacija je propisala maksimalno dozvoljene količine rezidua u namirnicama (MRL), kao i načine za njihovo detektovanje. Ostaci antibakterijskih lekova utvrđuju se:
1. kvalitativnim-mikrobiološkim (urin test, metoda Five plate) i imuno-enzimatskim testovima,
2. kvantitativnim-GC (gasnom hromatografijom) ili HPLC (tečna hromatografija visokih performansi).

Mikrobiološki ili screening testovi se baziraju na inhibiciji rasta određenog mikroorganizma usled prisustva antibiotika. To su najčešći testovi koji sa velikom tačnošću dokazuju prisustvo, a mana im je da nedovoljno specifično određuju vrstu antibiotika. Uzimanje uzoraka i njihova obrada je pod kontrolom Ministarstva poljoprivrede i Veterinarske inspekcije. Taj postupak je detaljno regulisan Zakonom o bezbednosti hrane, Zakonom o zdravstvenoj ispravnosti životnih namirnica, kao i Pravilnikom o utvrđivanju Programa sistematskog praćenja rezidua farmakoloških, hormonskih i drugih štetnih materija kod životinja, proizvoda životinjskog porekla, hrane životinjskog porekla i hrane za životinje.

Kako kontrolisati da se na tržištu ne pojavljuju proizvodi koji u sebi sadrže ostatke antibiotika?
Govoriti o tome da je neko tržište oslobođeno od prodaje hrane sa reziduama antibiotika je iluzorno čak i za razvijene zemlje zapadne Evrope, Amerike i Azije. Naš je zadatak da to svedemo na pojedinačne i retke slučajeve.

Aktivnosti se moraju voditi na više strana:

1. Edukacijom odgajivača domaćih životinja – podizanjem nivoa svesti o značaju i štetnosti neadekvatne upotrebe antibiotika, hormona rasta, aditiva i dr. štetnih materija u ishrani i nezi domaćih životinja.
2. Odgovornijim ponašanjem distributera ovih preparata, ali i veterinara na terenu, te rigoroznijom i kontrolisanijom upotrebom antibiotika.
3. Osnaživanjem inspekcijske službe i jačim prisustvom na terenu.
4. Stvaranjem sistema nacionalnih referentnih laboratorija koje bi konstantnim monitoringom imale stalan uvid u stanje i ispravnost namirnica namenjenih ljudskoj ishrani.
5. Striktnijim poštovanjem Zakona i Pravilnika koji uređuju ovu oblast.
6. Podizanjem svesti kod samih potrošača koji treba da prihvate svoj deo odgovornosti i od svojih snabdevača hranom zahtevaju proizvode bez hemijskih kontaminenata.

Na svu sreću slučajevi otkrivanja nedozvoljenih i štetnih materija kod nas nisu tako česti, možda i zato što smo siromašna zemlja, a upotreba antibiotika je vrlo skupa, ili zato što se oni još uvek nalaze pod relativno jakom kontrolom Veterinarske i inspekcija koje kontrolišu zdravstvenu ispravnost namirnica.

Autor: dipl. ing. Svetislav Marković, savetodavac za stočarstvo PSSS Valjevo

Foto: Freeimages

Podeli sa prijateljima
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+

Leave a Reply